ХОПОВО старо

Хопово старо

веза: Нови Сад-Београд

ХОПОВО старо

манастир: без монаха
стање: рушевине

Повест Старог Хопова тешко је разлучити од историјата истоименог манастира, касније названог Ново Хопово, са заједничким патроном и повезаним животом. Црква манастира Старо Хопово посвећена је св. Пантелејмону (27. јул/9. август). Манастир је смештен на малој заравни у источном делу Фрушке горе, у долини изворишних кракова потока Јеленца, на Липовом потоку.

Изолован и неприступачан (чак су и околни летњи путеви, због ретких пролазника, скоро потпуно обрасли високом травом), удаљен је око два километра североисточно од Новог Хопова. Од манастирског комплекса остала је једино црква, док су крило конака северно од ње и економске зграде у рушевинама. Само сто метара узводно потоком налази се озидан извор са питком хладном водом. Ако се пређе поток и пође низводно, после 40 метара наилази се на један од ретких фрушкогорских минералних извора. Извориште је било доста запуштено, али је уређено и може се доћи до сумпоровите воде, чија је температура 18,5 степени Целзијусових. Та вода се знатно разликује од осталих минералних вода Фрушке горе (садржи сумпор-водоник). Капацитет овог извора је мали (око два литра у минуту). Вода досад није испитивана, те се не зна њена лековитост, али је посетиоци овог дела Фрушке горе користе за пиће. У близини манастира и извора одваја се стаза лево, узбрдо, која пролази кроз шуму и води до оближњег проширења амфитеатралног облика и старог напуштеног каменолома, одакле је вероватно вађен камен за изградњу старохоповског конака и помоћне зграде.

Ту је и улаз у полулучну, полукружну пећину импозантних димензија (заправо реч је о повећој поткапини). На њеном крају има камења и блокова, па се незна да ли је ту истински крај ходника. Спада у ред сувих пећина без проточних и прокапних вода. Прошлост манастира је прилично непозната. Народна легенда, као и за Ново Хопово и Фенек, приписује оснивање овог манастира (1496-1502) деспоту Ђорђу Бранковићу, потоњем владики Максиму. Но, први поуздани податак потиче из 1546. и налази се у најстаријем турском попису Срема (Сремски дефтер). Кроз цео XVI век помињу га искључиво турски документи (1566-69, 1588, 1588-95). У XVII веку нема писаних трагова о манастиру.

Судећи према попису канонске визитације митрополита Павла Ненадовића из 1753, стара дрвена манастирска црква страдала је у земљотресу две године раније, да би мало даље од ње 1752. била подигнута данашња црква као метох Новог Хопова. Подаци сведоче и о подизању привременог иконостаса 1754. и освећењу цркве 1756, за време игумана Захарија Миливојевића. Нов, трајни иконостас израђен је 1790-93, ктиторством Ирижанина Георгија Катраћија. Зграда конака описана је у попису из 1753. као мала грађевина сазидана од камена и опеке северно од цркве.

Црква је делимично оштећена за време Другог светског рата, конак разрушен и спаљен, а иконостас делимично изгорео. Приликом послератне обнове манастира (1952), Покрајински завод за заштиту споменика културе рестаурирао је цркву и преостале иконе с иконостаса. Манастир је ненастањен, што се лоше одражава на његово одржавање.

графика Ото ЈАН

Манастирска црква, зидана каменом, лепо и надахнуто, мала је једнобродна грађевина са централном апсидом, споља петостраном, изнутра полукружном. Складних је односа и аркатичне декорације. У унутрашњости цркве јасно се издвајају три дела: припрата, наос и олтар. Пресведена је полуобличастим сводом, а над наосом је подигнуто велико, споља десетострано кубе, које носе пандантифи и које доминира над малом архитектонском масом цркве. Фасаде и постоље кубета украшени су низом слепих аркада. На броду су три прозора и један улаз (на западној страни), а на кубету десет уских прозора, што обезбеђује добру осветљеност унутрашњости. Звоник никада није подизан.

Иконостас је урађен од дрвета као висока, пуна олтарска преграда са четири зоне икона и карактеристичним барокним дуборезним позлаћеним орнаментом. Дуборез је дело Осијечанина Томаса Фиртлера и рађен је 1793-1800. С обзиром на то да иконе нису сигниране и датиране, претпоставља се да би, према стилским карактеристикама, утврђеним 1901, приликом скидања преслика Васе Ешкичевића, аутор могао бити Јанко Халкозовић, мада се сликање икона често приписује „молеру“ иришком Јефрему Исајловићу (1793). Пре Ешкичевића иконостас је 1873. пресликао и позлатио Христофор Петровић из Ирига.

О старохоповском иконостасу као целини могуће је судити само на основу архивске фотографије снимљене 1885. Данас се у Покрајинском заводу у Новом Саду чувају престоне иконе Христа и Богородице, те делови царских и бочних двери, медаљони са сценама Великих празника и ликовима апостола, затим централна икона с представом Свете тројице „Крунисање Богородице“ -укупно 28 икона. Изгубљени су делови двери, медаљони изнад њих, распеће с пратећим иконама и медаљони са ликовима пророка.

Лист ДНЕВНИК, Др. Светозар Дунђерски