КУВЕЖДИН

Кувеждин

понос страдалникавеза: Сремска Митровица манастир: мушки стање: рушевине

Црква манастира Кувеждина посвећенаје св. Сави (14/27. јануар). Кувеждин је саграђен најугозападном делу Фрушке горе, северно од села Дивоша. Предање, забележено већ крајем XVII века у рукописној књизи „Слово св. Јеронима Сирина из манастира Шишатовца“, каже да је Кувеждин, као и Шишатовац, основао српски војвода и последњи српски деспот, „велики Теодор жупан“ Стефан Штиљановић 1520, а да су га сазидали Јован и Гашпар, мајстори који су били „от приморских страна“ (Штиљановић је пореклом из Бечића, код Будве).

Први пут га турски катастарски дефтер спомиње 1566-67. као „манастир Свети Сава“; друго име било му је „Кувеждин близу Ванђинца“. Да је постојао у XVI веку потврђују и два документа, у којима се наводи да су писана баш у манастиру Кувеждину: рукописни минеј из 1569, који се чува у манастиру Свете тројице у Овчарско-кабларској клисури, те запис из 1593. о житију Јована Златоустог.

Према јеромонаху Мојсију, судбину Кувеждина, као и Петковице, изменио је београдско-сремски митрополит Пајсије, чијом је заслугом манастир 1650. сачуван од рушења. Синан-бег, тадашњи заповедник Сремске Митровице, одустао је од рушења манастира за годишњу накнаду од 100 гроша. У Кувеждину су у XVII веку нашли уточиште најпре монаси манастира Винче, а потом и манастира Сланци (оба су у близини Београда). Против ових других, а из страха да не наследе њихов манастир, борило се кувеждинско братство; умирило се тек након интервенције патријарха Арсенија Чарнојевића. А калуђери и Винче и Сланаца донели су различите драгоцености и рукописе, од чега је много тога остало у Кувеждину до Другог светског рата.

У књизи ктитора и приложника манастирских, основаној у Кувеждину 1743, бележе се дародавци: „господар Јаков Елашић, оберкнез“ из села Дивоша, и митрополит Павле Ненадовић, који је ктиторисао покривање, малтерисање и кречење цркве, уређење трпезарије и покривање једног дела конака 1754. На основу описа црквене визитације из 1753. и гравире Захарија Орфелина из 1722, урађен је цртеж могуће реконструкције старе цркве, која је била изграђена од камена и цела покривена шиндром. Олтар је био „сав исписан но порушен“, а иконостас од чамових дасака, на којима је било око 30 икона, као крст „молерства простог“.

По свему судећи, стара црква постојала је до 1815, када је нову, барокно-класицистичку, једнобродну грађевину с полукружном олтарском апсидом на источној страни и плитким правоугаоним певницама северно и јужно, те велелепним улазом, изградио Новосађании Матијас Шимидингер (довршена 1816), а „трудом игумана Генадија Кириловића и целога братства“. Саграђена је од опеке и призидана уз раније подигнут звоник без капеле (1803) за свега две године. Прва обнова манастирског конака и лимене капе торња забележена је 1900. У непосредној близини манастира саграђена је 1799. мала гробљанска капела.

Иконе на новом иконостасу у старој цркви сликао је 1722. Јанко Халкозовић. Овај иконостас продат је 1853, када је постављен нов, за који је 48 икона на вишеспратној, класицистичким орнаментима украшеној олтарској прегради, радио Павле Симић, а дуборез Георгије Давич, за време образованог и даровитог игумана Никанора Грујића. Но, о изгледу целине могуће је данас судити само на основу архивских фотографија. У исто време Симић је сликао и унутрашње зидове цркве.

У манастирској ризници налазио се велики руски бакрорез који је израдио Захарија Орфелин 1772, када је манастир Кувеждин био обновљен. Поред других драгоцености и рукописа, ту је био и путир који је 1559. даровао руски цар Иван Грозни манастиру Милешеви. Неке од икона чуваних у капели излагане су у Галерији Матице српске.

графика Ото ЈАН

Манастир је опљачкан 1914. Архијерејски синод Српске патријаршије прогласио га је 1923. за женски манастир. Миниран је у пролеће 1944, када је срушено кубе на цркви, оборени су сводови, спаљени кров и иконостас из горње зоне, те уништене зидне слике. Двадесет икона са Симићевог иконостаса спасено је захваљујући кувеждинској калуђерици Параскеви и депоновано у гробљанску капелу. На основу тих икона, из зоне празничних и престоних са царских и бочних двери, донет је суд о уметничкој вредности Симићевих сликарских решења, најмаркантнијих у његовом сликарском опусу.

Конаци су потпуно разрушени; и данас су у рушевинама, те пропадају. О изгледу конака такође се може судити само на основу архивских фотографија и, делимично, руина које понегде још носе архитектонски украс.

Делимично је црква обновљена 1973-75. Приликом истраживања деведесетих година прошлог века пронађени су остаци још старије цркве. За наредну годину предвиђен је почетак обнове манастира Кувеждина, по већ припремљеном пројекту.

Лист ДНЕВНИК, Др.Светозар Дунђерски