Не зна се ко је и када основао манастир Беочин. Налази се на северној падини Фрушке горе, на уском простору између шуме, потока и пута који води ка насељу Беочину. Посвећен је празнику Вазнесења Христовог (40. дан после Ускрса). Први податак о манастиру забележен је 1566-67. у турским катастарским дефтерима. У XVII веку имао је сасвим малу цркву. Жалећи се како му је здање разорено, игуман Лонгин ишао је 1622-23. у Москву ради сакупљања милостиње за обнову манастира и набавке богослужбених књига и утвари. Очигледно је у то време манастир био погођен беспарицом.
Током аустријско-турских ратова (1683-95) манастир је највероватније страдао. Обновили су га 1697-99. монаси који су, на основу одобрења патријарха Арсенија III Чарнојевића из 1697, пребегли из манастира Раче на Дрини. Након њиховог доласка, 1708. је изграђена дрвена црква. Садашња богомоља грађена је од 1732. до 1740. године, у традиционалном византијско-српском стилу с елементима готике. Извођачи су вероватно били странци који нису у потпуности схватали концепцију, те су у решења уносили стране примесе према своме знању и навикама.
Ктитор је био Миливоје Милаковић из Старог Футога са својим сином Петром, државним поштаром из Гложана. Дали су 9.000 форинти, али како то није било довољно, монаси и народ су личним прилозима завршили изградњу тек 1740. Да би за то време калуђери имали богомољу, подигнута је капела, за коју је царске двери начинио Димитрије Јанаћи. Манастирске конаке, делом са западне и јужне стране, подигли су игумани Беочина хаџи Стефан (1728) и Христифор (1741). Оба здања спојена су 1765. и добила облик слова Г. Западна капија и забат западног крила конака мењани су приликом обнове у првој четвртини XX века. Полукружно завршен, волутама украшен забат конака и круниште капије замењени су тада степенастом неоготичком формом.
Године 1815. пренете су овде из манастира Фенека мошти св. Стефана Првовенчаног. Године 1875. у манастиру је умро познати песник Јован Грчић Миленко, који је и сахрањен у непосредној близини цркве. Манастирски комплекс потпуно је обновљен 1893, а помало измењен 1921. и 1987. Данас га чине: црква, јужно и западно крило конака и оградни зидови са севера и запада.
Манастирска црква је издужена једнобродна грађевина, постављена у правцу западисток. Грађевина је с основом од камена, пресведена опеком и омалтерисана споља и изнутра. Стремљење у висину, преломљени лукови и осмоугаони ступци протумачени су као готски утицај, док се облик основе и начин градње могу сматрати далеким одјеком рашког типа. Доцније (1762), са западне стране дозидани су отворени барокни трем с аркадама, ступцима и крстастим сводовима. Портал је постављен 1787, ктиторством Илије Поповића из Футога. Висок, троспратни звоник је дуго грађен (1740-99) и није мењан при обновама манастира, о чему сведочи неколико архивских фотографија.
Иконостас манастирске цркве осликавали су од 1756. до 1766. године Јанко Халкозовић, Димитрије Бачевић и Теодор Крачун. Ктитори су били Матија Петровић и Обрад Радоњић из Новог Сада. Тронове за цркву, завршене 1791, резао је чувени новосадски дуборезац Аксентије Марковић, као лични прилог и уз ктиторство Андрије Марцикића, житеља черевићког. На западном крилу, изнад улаза у цркву са унутрашње стране, налази се једина зидна слика – „Вазнесење Христово“, рад Јанка Халкозовића из 1777. Илуструјући сцене Великих празника, мајстори беочинског иконостаса служили су се предлошцима у илустрованим Библијама руске или хабзбуршке штампе. Композициона решења су узимана од мање или више познатих сликара ренесансе и барока. „Скамије“ (певнице и певничке столове) сликао је 1768. Георгије „Зограф“. У северној певници сачуван је цео натпис који говори о ктитору и сликару. Из њега се чита да су руком „смиренога и грешнога“ Георгија насликане „скамије“ за Недељка Марковића, сремскокарловачког ктитора. Сигнирањем свога рада, сликар Георгије омогућио је да и на соклу иконостаса сланкаменачке цркве идентификујемо њега као аутора.
Стара капела над потоком, југозападно од манастира, изграђена је истовремено са црквом, а порушена вероватно после подизања нове капеле. У парку у непосредној близини порте, југоисточно од цркве, према пројекту Владимира Николића, изграђена је 1905. нова капела – мала грађевина складних пропорција и квадратне основе, над којом се диже кубе. Првобитни кров од бакарног лима замењен је у обнови 1987. Новцем који је издвојио „Лафарж“, нови власник беочинске цементаре, у току су кровопокривачки радови и санација кровне конструкције конака. Манастир Беочин је један од ретких у Фрушкој гори који није разаран у Другом светском рату. Међутим, много икона са иконостаса манастирске цркве, као и предмети из тада богате ризнице, опљачкани су и однети у Загреб (иконе, слике, кујунџијски радови, библиотека са 780 старих књига, од којих 63 рукописа и штампаних србуља, резбарије, гравире, одежде, сасуди, као и везена катапетазма монахиње Ане, настала крајвм XIV или почвтком XV века). Део ових предмета је после рата враћен Српској православној цркви.
Беочински манастир, посебно црква, производ је специфичне комбинације више стилских форми, које сведоче о пореклу утицаја и успостављеним културним везама.
Лист ДНЕВНИК, Др.Светозар Дунђерски
Фото: Бранислав Лучић